Biberče

Bila žena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po želji, pa rodi muško dete kao biberovo zrno. Iz početka u radosti nije marila što je tolicno dete rodila, ali posle dođe joj žao gledajući drugu decu koja su se s njenim rodila gde narastoše na ženidbu i udaju, a njeno ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dođe joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno, i tako on ode a mati ostane plačući.

Išavši on zadugo dođe u jedan carski dvor pa uđe u dvoriste, kad tamo – carska ćerka sedi pod jednim drvetom i plače. On je nazove pomoz Bog i zapita je, zašto plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedao da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, pa sad nesme ocu da kaže, a otac zvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Po tom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri buta stavi u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepo dvoriste  i kuća, kad uđe u kuću, a tu ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči na njega, a on joj brže baci jedan but mesa. Dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku. Ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi but pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj but proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku. Kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti but, pa beži natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne napolje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj ćerki jabuke pa ode.

Malo vreme zatim prođe, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dođe red i na carevu ćerku, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošalje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.

U tom Biberče dođe u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita šta je bilo, i oni mu kažu, on brže na jezero i nađe carevu ćerku gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče: "Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti. Jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema." "A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori: "Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio." Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pomazi, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne maziti, pa on zaspi, kad odjednom jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Po tom zatrazi od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne prica ko je je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako neće kazati da je je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče rekao, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da je je on izbavio.

Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet odsečenih glava. Kad ona dođe s njim svome ocu i majci, nije se moglo znati koga vise grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prođa nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti, te car naredi da im sud sudi. Kad iziđu na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom ka ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da ujutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dođe, njegova je. Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoć, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju ćerku za Biberče. Po tom Biberče ode svojoj majci da vidi da je on veliki.

Procitajte prethodnu bajku ovde: "Cardak ni na nebu ni na zemlji"

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu ćerku, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa devojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje ocu i kažu mu šta je bilo, i kazu da bi oni svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni odu. U dugom putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onde, pomisle da moze u onom čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u njega popeli, i posle dugog promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da naprave kanap, pa pritvrdivši jedan kraj od njega za strelu, da puste odozdo strelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz njega mogli popeti. Mlađa dva brata kazu najstarijem da on svoga konja zakolje, ali on ne htede, pa ni srednji ne htede, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove napravi kanap, jedan kraj od nje veže za strelu, pa je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz kanap, opet najstariji i srednji ne htedose se penjati, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru da sedi a zmaj joj stavio glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svoga, uplaši se i počne ga tiho moliti da beži dok se nije zmaj probudio, ali on ne htede, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iz sna maši se rukom na ono mesto gde ga je on udario pa reče devojci:
- "Baš ovde me nešto ujede." Kad on to rece, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče devojci: - "Opet me nešto ovde ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mestu mrtav, a careva ga ćerka baci s krila, pa pritrči bratu, te se s njim poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Prvo ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan crni konj za jaslima privezan s celim takumom od čistog srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao beli konj s takumom od suvoga zlata. Na kraju ga odvede i u treću sobu gde je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragim kamenjem okićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je devojka jedna sedela za zlatnim đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga devojka zlatne žice ispredala. A na kraju uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća devojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i videvši vrati se nazad u onu sobu gde je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti prvo sestru svoju braći, a onda sve tri devojke svaku s njenim radom, jednu za drugom; spuštajući devojke braći, svaku je namenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namieni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, preseku kanap da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i devojkama oštro zaprete da nikome ne pricaju šta su oni učinili. Posle nekoga vremena sazna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onim devojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat venčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet nazad u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vreme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjg brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti. Na kraju doznavši da se čobanče njegovom devojkom ženi, uzjaše na konja, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mesto mrtav pao, a svatovi onda skoce da ga uhvate, ali on ne htede ni bežati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve posvedoči i sestra i one devojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i otera ih odmah od sebe, a njega oženi devojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

Alisa u zemlji čuda

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio.
"Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ... osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila ozleđena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih ne mogu da prođem!" uzviknula je.
"Zašto su tako mala?"
"Popi malo ove čarobne tecnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sama postati mala!"
Alisa ga posluša i naglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu: biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nekakav čudak sa šeširom pripremao gozbu s čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao.
"Što to slavite?" upita ih Alisa. "Naš je rođendan!" odgovoriše oni.
Onda društvo pređe u vrt ruža. Jedna od nih je bila bijela i uplakana, pa Alisa priđe i poče da je boji u crveno. Naiđoše silni gosti, a među njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-kraljice. Kad je herc-kraljica opazila šta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim stražarima, kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straža polete ka Alisi, a ova, prestrašena da će je ščepati, stade bežati što je brže mogla. Za njom se diže užasna prašina i galama.
Bežeći tako naiđe na ona vratašca, prođe ispod njih, ispi malo tecnosti i ponovo postade velika. Onda se uzvera uz onaj otvor i vrati u podnožje drveta pod kojim je sedila prije nego je zadremala. Tamo je još uvek bila njena mačkica, a sa njom još nekoliko životinja koje su je čudno gledale.

Cudotvorni prsten

Bila jedna udovica sa jednim malim sinčićem. Nije imala nigde ništa osim jedne male kućice i jedne bašte. Sirota udovica nije mogla ništa raditi, jer je bila sakata, nego je od milostinje živela i dete hranila.
Pošto se mališa dokopa snage, reci će jedan dan majci: "Vala, majko, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao. Nego daj da mi prodamo ono malo baštice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva seci, pa se oboje hraniti, a da drugome ne dodvoravamo." - "E moj sinko", reci će mu mati, "sada da ja prodam bašticu pa da kupim konja, ti, boj se, nećeš hteti dobro konja čuvati, pa će ga vuk pojesti, te tako nećemo imati ni bašte ni konja". Jeste, ali bogme, mališa neće da se okani, no saleti otud, saleti odavud, dok jedva mati ubedi i proda baštu da kupi konja.

Pošto se Mališa dokopa konja, poče drva seci i prodavati, te je nekako životario s majkom. Iako nisu imali da im se presipa, nisu bili ni gladni, ni bez vatre. Jedno jutro naredi majka sinu da dotera kući suva drva, jer da će taj dan prati haljine. "Dobro", reče mali, pa po običaju poljubi majku u ruku i ode u drva. Kada je u šumu došao, pripe na jednoj poljani konja da pase, a on ode sabirati po šumi suva drva. Ne potraja dugo, a on začuje neku jaku jeku i pisku, pa potrči da vidi šta je i kako je. Kada dođe nad jednu dolinu, ima šta i videti. Aždaja proždrla jelena, pa joj zapeli rogovi u celjustima, pa ne može ni natrag ni napred, no se muci i jeci. Cim njega ugleda reci ce mu: "Cujes, momce! kumim te bogom i po bogu da si mi brat, kad te je bog namerio sa tom sekirom, otseci ovome jelenu rogove i oslobodi me muka". A jelen ce mu: "Nemoj ako znas za boga, nego ubij azdaju, ne bi li ziv ostao?" Malisa se stade misliti, misli, misli: e da sada pocne tuci zmiju, moze biti da ce ona izbljuvati jelena, pa i njega prozdreti, a naposletku ona ga je prva bogom zaklela i pobratimila, te smisli da joj pomoze. Brze bolje poleti tamo, te sekirom jelena po rogovima klep, klep, dok rogovi otpadose, te ga azdaja prozdere.
Posto azdaja pojede jelena, reci ce mu: "E pobratime, ti mene oslobodi smrti, a sad je red na mene da ti se oduzim. Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on ce te dobro darivati. Nego se nemoj prevariti, sta ti god daje nemoj mu uzeti, nego mu trazi prsten.". Malisa ce te za njom a ona ti ga uvede kroz pecinu, dodjose na jedno veliko polje, a nasred polja veliki sto, a na njemu se zmijski car izlezavao, a celo polje pritisle svakojake zmijurine. Bogme kada zmije ugledase carsku cerku, nacinise joj posirok put, te se malisa oslobodi, a bese se prepao kad je ugledao onoliku gamad. Kada azdaja dodje do oca, sve mu isprica sta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momce oslobodilo i kako je ga pobratila, i kako je ga dovela njemu da ga za to daruje. Kada to cu car, reci ce odmah mladjima da se momku natovari dvadeset tovara blaga i dade, ali gle cuda, momak nece na to ni da pogleda, no ce caru: "Hvala ti, care, na blagu. Ako ces mi dati sto, daj mi taj tvoj prsten s ruke, a ako mi prsten neces dati, ja ti necu nista drugo".
Car mu je davao sta hoce drugo, samo ne prsten, ali on zapeo na jednu: prsten te prsten. Car mu naposletku odgovori da mu prsten ne moze dati, a on se okrenu i podje i rece caru i carskoj cerci zbogom. Kada mali podje, a zmija, carska kci podje za njim. "Kuda ces ti?" upita je otac. "Kako kuda? Idem sa pobratimom glavom po svetu, kada ga ti ne htede darivati onako kako je zasluzio". Caru bi zao cerke, pa povrati mladica i dade mu trazeni prsten. Tada ga zmija posestrima isprati do onoga mesta gde su se prvi put sastali, pa ce mu: "Kad god ti sto utreba, prinesi prsten blizu vatre, pa ces svega imati."

Malisa je u mislima za konja, a ne misli na prsten, a kada dodje gde mu je konj pripet bio, kad ni konja ni od konja glasa, samo samar i cetiri ploce, a cela konja vukovi pojeli. K'o jadan k'o zalostan, ne imajuci kud kamo, uprti samar na ledja, a cetiri ploce metnu za pas, pa jedva, ni ziv ni mrtav u mrtvi mrak dodje kuci. Sve je dobro do sada, ali da vidis sada jada, kada ga mati opazi bez konja, pa jos kada saznade da ga je vuk pojeo, stade ga grditi i ruziti, dokopa stap, pa odovud pa otud, k'o vola u kupusu. Ne dade mu nista ni vecerati, niti u sobi spavati. On jadan, zalostan, ubijen i prebijen, gladan i pregladan, savi se pa malko ovako umoran zaspa, taman kada po njemu pocese creva krcati i gudeti, probudi se.
Tad se tek seti prstena, pa ga prinese vatri, a dva Arapa kazu njemu: "Sta zapovedas, gospodaru"? - "Zapovedam da mi podosta donesete, i to odmah, svake wahire, i punu avliju drva, sve suhovine, neka mi ima majka sa cim pariti haljine". - "Sve ce biti, gospodaru". Poklonise se i odose. Dok je on dlanom o dlan udario, a to se sve ispuni kao sto je on naredio, a on onako gladan primace se pa se one razne djakonije najede, a one puste suhovine stace na vatru, pa uz nju leze i zaspa k'o zaklan.

Ujutro mu mati poranila, jer se, bogme, ni njoj nije dalo spavati - nije sala, ode konj, ode zivljenje! - pa izidje pred kucu, kad ima sta vidjeti: puna avlija drva. Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega cudo, probudi ga pa mu rece: "A sta je ovo, sinko?" - "Eto vidis, mati, to sam ti stekao za konja". - "A sto ti ne kaza svojoj majci sinoc, nego te onako izbih". - "Evo ti kazem sad, nego kazi ti meni jesmo li se sad pomirili". - "Jesmo, sine, jesmo", pa ga stade grliti i ljubiti.
Tu ti je on neko vreme s majkom u izobilju ziveo, pa se jednom priseti i rece: "Sto bih ja zivio u ovako tesnoj kucici?", pa prinese prsten k vatri, a dva Arapa kazu: "Zapovedaj, gospodaru!" - "Zapovedam da mi na toj i toj mapi nacinite kucu kao sto je u cara, a u kuci namestaj kao sto je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i majku tamo preselite". tu se oni poklone i odu, a on sa majkom zanoci u svojoj maloj kucici, a kad se probudi ima sta videti; kao sto je god naredio, sve onako ucinjeno, pa jos i njega i majku mu preneli, a on niti je sto cuo ni vidio. Sada on uziva u kuci, pa naredi majci da nikoga ispred kuce ne propusti, nego ko je gladan, da ga nahrani, ko je zedan, da ga napoji, ko je bos, da ga obuje, ko je go, da ga obuce. "Kad je" veli "nama ovako, neka i sirotinja zivi."
Jedne veceri ovako sedeci, reci ce sam sebi: "A kad je meni ovako bog dao, zasto se ja ne bih ozenio, da niesam sam?" pa se misli, misli, dok nesto smisli, pa prsten primaku sveci, a Arap kao i uvek: "Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da mi donesete sultaniju, carsku najlepsu cerku". Oni se poklonise i nestade ih, i za tili cas evo ih gde donesose sultaniju. Tu je on lepo doceka i stade milovati, a bogme i ona kada se vide u onako istom dobru kao i kod oca, pomisli da je on car, ja carevic, pa stade i ona njega milovati, te ti se tu lepo po zakonu vencase i lepo zivese. Kad car opazi da mu nema cerke, stade je traziti i raspitivati, ali je nigde ne moze pronaci, kao da je u vodu ili u zemlju propala. Tada car poce obecavati veliko blago ko mu za cerku kaze gde je, a to cula jedna stara badza - vestica - pa od grada do grada, od vrata do vrata, dok je nadj i pozna, pa se odmah vrati caru i pogodi se s njime za veliko blago da mu cerku zivu dovede. Posto to sve lepo ugovori, uzmi baka nekakvu kozu i sipku, pa os-bos opet od vrata do vrata, dok opet dodje pred onaj dvor. Kada je bila blizu dvoru, opazi je onaj bivsi siromasak, pa ce zeni: "Eno nekakve sirote zene, gole i bose, no reci materi neka je svrati, pa neka je obuce, obuje i nahrani". - "Prodji se, boga ti, starih babetina!" stade ga zena razbijati, a on joj veli: "Necu ja da niko prodje mimo moju kuce gladan ni go. Kad je meni bog dao, sto ja ne bih sirotinji?"

Zena poslusa muza, ode dole pa svrati staru, a svekrvi rece da joj donese haljine. Kada svekrva ode da traze haljine, vestica ce: "Boga ti, sultanija, voli li te kako muz?" Sultanija se zacudi pa ce joj: "Boga mi, miluje, ama mi je cudno odakle ti znas da sam ja sultanija?" - "Kako ja ne bih znala, kad ja svasta znam? Pa ja sam to i pripomogla da ti budes sultanija. Nego culi me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nesto proucim, pa cete deset puta vise voleti nego do sada". Davno se reklo: "U zene duga kosa a kratka pamet, te ti i ona poverova babi, pa izlece brze bolje ka njemu u odaju. Po njegovoj nesreci on bese zaspao, te mu ona polako skine prsten s prsta, a svoj mu namace na prst, pa sa njegovim prstenom, ode babi. Kada se baba dokopa prstena, reci ce joj: "Hodi sedi, duso, na ovu kozu!" Ona sede, a baka sipkom udari po kozi, i obe odletise. Nije sala, brate, vestica i nezina sila, nalet je bilo od nas i nase kuce! Ona ti tako leti, dok doletise do cara, te mu baka preteslimi cerku i uze baksis. Kad se siromasak probudi, zvao je zenu. Jeste, ali nje nema. Pozvao majku, pa pita za zenu, ali mu ona odgovori: "Bogme ja ne znam, ja odoh da potrzim onoj babi sto od odela, a kada se vratih, ne nadjoh ni jedne, te pomislih da nije tu s tobom u odaji." - "E vala, gde je da je, ja cu je naci", pa brze bolje za prsten, a kad pogleda, kad nema njegovog prstena nego mu zenin na prstu. Sada odjednom kao da ga grom iz vedrog neba udari. Ko je zalosniji od njega? Vide da je prevaren ali je verovao da ga zena nije prevarila, pa se brze bolje preobuce u siromaske haljine i ode glavom po svetu. Kuda god je otisao, dodje u Stambol, ama kako ce sad da se sastane sa sultanijom? Misli, misli, pa smisli te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata. Carski ga cuvar opazi, pomisli da je gladan, pa ga upita: "Sta ti tu cekas?" - "Nemam posla, pa bih rad da me primite u tu cuvarsku sluzbu makar i za hranu a mogao bi ako nista bar cistiti puske." - "Dobro, dobro" rece mu cuvar, "hajde unutra, dobices posla".

Tu ti se on sada ohrabri i namesti i za nekoliko meseci nauci zanat, i postade prvi cuvar iza ascibaba. Posto je bio najbolji, svi cuvari isli su svojim kucama na konak, a on sam ostao u ascinici. Da mu ne bi bilo neobicno samom  po noci, nabavi jednu macku i jedno kucence, koje je dobro gledao i milovao. U carskom dvoru bila je jedna robinja, koja je iz ascinice u harem nosila jelo, te ti se on s njome dobro upozna i pobratimi. Jednom ce on njoj: "Vala posestrimo, ja bih te nesto molio, ako mi das rec da o tome neces nikome nista reci." - "Tvrdja je moja rec od kamena, pobro, kazi slobodno". Onda ce on njoj: "Vidis ovaj prsten? Ja cu ovaj prsten staviti, evo na ovaj kraj pilava i da dodje pred carevu cerku". - "Hocu, pobratime, da je i sta vise". Tu ti on stavi onaj sultanijin prsten u pilav, a posestrima dobro uoci gde ga je stavop, pa okrenu onaj kraj pred sultaniju, carsku cerku. Carska cerka kada zahvati drugi put pilav, ugleda prsten u kasici. Cim ga vide, odmah ga poznade, a kako ne bi poznala svoj najmiliji nakit? Brze bolje vesto sakri prsten da ne bi jos neko video, pa ga spusti u dzep. Uvece kada ode da spava, zvala ona robinju sto ulazi u ascinicu pa je upita: "Ti ulazis u ascinicu; znas li ima li kakav cuvar tamo?" - "Ima" kaze "jedan, ima tri cetiri meseca dosao pa ga ascija uzeo za najboljeg, a on sada naucio zanat pa je najbolji cuvar". - "A znas li gde spava?" - "Znam, spava u ascinici". - "A spava li jos neko s njim?" - "Jok, niko, samo sto ima kucence i macku". - "A znas li ti nesto o ovom prstenu?" Pa joj izvadi prsten i pokaza. Robinja se malko osmehnu, pa ce: "Znam bogme. On je dobar i posten covek pa sam se s njime pobratila, te me je on, posto sam mu dala rec da necu nikome kazati, zamolio da pilav okrenem tako da prsten dodje ispred tebe". - "E kad je tako, znaj da je ono moj bivsi covek, nego uzmi ove zenske haljine pa mu nosi u ascinicu, neka se preoboce i neka s tobom dodje meni".

Robinja tako i uradi. Kad je njemu sve rekla, niko srecniji od njega - obuce se u zenske haljine pa polagano za robinjom te zeni u odaju. Niko nije bio srecniji od njih kad su se videli, kad prodje prva radost i milovanje, zapitace on zenu, gde je onaj njegov prsten. "Odnela ona baka", pa mu onda sve isprica sta se je i kako dogodilo. - "Zlo i naopako", odgovori on, "nikad se vise necemo moci nasoj kuci vratiti!" - "Pa mozemo se mi i ovde ovako tajno sastajati i lepo ziveti". Tako je i bilo. On ti je preko dana bio u ascinici, a preko isao kod sultanije u dvor. Ne prodje mnogo vremena - e, sta ces, sve u svoje vreme - a na sultaniji se njihov greh opazi. Kada za to car saznao, bi mu velika muka, nije sala taka bruka, u carskom dvoru i sa carskom cerkom, pa je stade ispitivati, pa i na muke stavljati da pokaze kim je greh ucinila, ali ona nista ne priznaje: "Ne znam ja, nesto mi dolazi na san, a ko je i kako, ne znam!"

Car je toliko sluga namucio i posekao, sve uzalud: nece niko da prizna ono sto nije ucinio. Na kraju car pozove onu istu badzu, pa ce njoj sve reci, a ona ce mu: "Ima u ascinici jedan cuvar. On je onaj isiti sto ti je cerku odveo bio, ja sam ga odavno poznala". Car odmah zovne slugu i naredi mu da dovede cuvara sto je u ascinici. Kada su toga cuvara pred cara izveli, car bez razmisljanja, bez straha osudi cuvara na smrt. Badza ce na to caru: "Daj, care, meni dva dzelata, pa cu ga pogubiti". Car joj da, pa ti sirotog cuvara povedose dzelati s badzom u jednu veliku planinu, i dovedose ga nad jednu veliku rupu. Tu badza naredi pa ga bacise u rupu, a za njim i bacise jednu veliku stenu. Za njim posli i macka i kucence, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim bacise u jamu. Kome bog pomaze, ne moze mu niko nauditi, te tako bi i njemu. Kad ga bacise u jamu, ne pade na dno, nego se zaustavi na jednom kraju i malo skloni, dok ona stena protutnji, u tom i kuce i mace padnu pored njega.

Jeste, sad su muke, nema se sta jesti, a ne moze da izadje, pa u svome jadu stade milovati kucence i macku i s njima gladnim gladan razgovarati. Tako je proslo dva dana, kad jednom u onome mraku napipa oko sebe, kad mu nema ni macke ni kuceta. Sada mu jos teze bese nositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet oni stadose oko njega umiljavati. Kada ih poce milovati opazi im na trbusima da su siti, pa ce sam sebi: "Bogme su oni negde nasli nesto te se najeli, cekacu dok ogladne, pa cu za njima, ne bih li i ja nasao nesto za jelo". Do nekoliko krenu kuce i macka opet da idu, a on ti se lepo uhvati kucencetu za rep, pa za njim polako... Nisu dugo isli kad dodjose na cistinu, u nekakav vilajet. Tu ti nigde nista nema, samo misevi. Macka i kucence, gladni, odmah skocise po pocese daviti, a misevi svi pobegose ka caru. Kada car opazi njega, zavikase: "Aman, gospodaru, ustavi tu vojsku, a trzi sta god hoces". On viknu na macku i kuce te dodjose njemu, pa ce caru: "Necu ti nista drugo, nego od te i te bake i takav i takav prsten!"

Car odmah zvao dva stara misa, te ih posla, i ne potraja dugo a oni donesose preko pedeset prstenova razne velicine, a to sve sto su od iste badze pokupili. On razgleda sve prstenje, ali njegovog prstena tu nema medju njima. "Nema ovde moga prstena, nego odmah daj prsten ovamo, ili cu poslati sada ovoga jednog slugu po veliku vojsku." - "Nema u babe vise ni jednog prstena, osim jedan sto ga stalno drzi pod jezikom, pa ga mi ne mozemo nikako ukrasti." - "Brze prsten kako znate, ili cu sad poslati po vojsku!" Na to ce jedan mali sakati mis, koji je se bojao ako se vojska pusti da je on prvi na redu: "Ne pustaj, ako boga znas, ja cu ici, pa sto god bog da! Nego, care, daj mi dva pouzdana i jaka druga, koji ce me nositi, jer ja sakat ne bih mogao otici!"

Car mu odmah da, i oni krenuse, te badzi u sobu. Tu se mali pomokri u saksije za vratima, pa u to smetlje zamelja rep, i rece drugovima: "Cim ja zgrabim prsten, zgrabite Vi mene pa bezite", pa onda ponajlak privuce se k babi, koja spavase, na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prasnjav rep suknu u nos. Baba kinu, a iz usta joj izlece prsten. Hromi scepa brze bolje prsten, a i ona dva druga hromoga, te umakose pre nego sto se baba osvestila - utekose srecno i veselo, i odnese prsten da i drugove raazvesele. Kada siromasak spazi prsten, obradova mu se veoma. Jest, ali sada nema vatre, a bez vatre se ne moze nista. Misli se sta ce, dok se nesto priseti pa stade prebirati dzepove i po njegovoj sreci nadje jednu-dve sibice pa kresnu i prinese prsten, a Arapi odmah: "Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da iznesete na oni svet mene, macku i kucku". I sto bi dlan o dlan, svi se na vrh jame obrese. Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesose babu, pa onda izvadise onu veliku stenu sto je baba za njim u jamu bacila. Najpre bacise babu u jamu - jala, duso, drzi se zubima za vetar! - pa za njom gurnuse stenu. Leti baba, leti stena, dok odjednom dolje u duboku rupu i osta tu zauvek.

Sada on rahat uze prsten pa dodje blizu Stambola i zanoci u jednoj kolibi. Uvece posto svi pospu, primace prsten k vatri, a kad Arapi iskocise, naredi im te ga odmah prenesu ka sultaniji u odaju. Kada ga ona vide, i obeseli mu se i ozalosti. Obeseli se sto ga opet vidi ziva, a ozalosti se bojeci se da ce saznati car, pa da ce ih oboje poseci. "Ne boj se nista vise", rece joj on, "ja sam opet prsten pitao", pa joj poce pricati sta je sve pretrpeo, i kako je babu ubio i kako je opet do prstena dosao. Tu se oni verise, a kad ujutro svanu, on nece da ide, te ga sluge prepoznase i javise caru. Car odmah uze sobom dva dzelata, te dodje da ih oboje pogubi. Kad on opazi car i dzelate, brze bolje prikresa pa prinese prsten k vatri. Arapi iskocise, a on naredi te njegova cetiri dzelata spram carska dva stadose.. Kad car vide to cudo, zavika mu: "Ustavi te tvoje dzelate, a ja cu svoje, da se malo porazgovaramo." On to jedva doceka, te ustavi dzelate, a car ga upita ko je i odakle je - pa mu ovaj rece: "Cestiti gospodaru, mene je bog dosada cuvao, a tvoja kci koliko je meni mila, toliko sam i ja njoj, nego da nam i ti das dozvolu pa da se uzmemo".

Car se malo promisli, pa ce mu: "Tako je sudjeno. Dajem ti je, samo pod uslovom da ostanes uz mene". - "Lepo, cestiti gospodaru, samo ces mi dati konja i kola da odem po majku, da je obradujem i ovamo dovedem". Car mu to dopusti, te on dovede majku, pa car ucini veliki korak i venca ih. Ako su zivi i danas su dobro.

Prethodnu bajku mozete procitati ovde: "U cara Trojana kozje usi"

Lepotica i zver

Bio jednom jedan trgovac i imao četiri ćerke. Sve ih je voleo, ali najmlađa, po imenu Lepotica bila mu je najdraža. Jednoga dana, potpun osiromašen, krenuo je na put radi poslova, obećavši ćerkama da će im s puta doneti poklone. Starije sestre tražile su skupocene stvari, a Lepotica je želela samo jedan cvet.
Poslovi su išli loše i jadni čovek, vraćajući se noću kući, u snegu izgubi put. Lutajući tako, iznenada se nađe ispred neke prekrasno osvetljene palate. Čovek nije znao da u palati živi strašna zver koja je nekad bila lepi princ. Čarobnica ga je začarala zbog njegove okrutnosti, a čaroliju je mogla da skine samo ljubav devojke kojoj ružnoća zveri neće smetati.
Dočekavši jutro, trgovac krenu kući. Prolazeći kroz vrt palate, priseti se Lepotice i ubra jednu ružu. Tek što je to učinio, pojavi se strašna zver i reče trgovcu da će ga kazniti smrću. Sav uplašen, trgovac stade moliti da ga poštedi i da mu dozvoli da se vrati ćerkama. Zver je pristala da ga pusti uz uslov da mu, kao zamenu, pošalje jednu od kćeri koja će pristati da umesto oca primi kaznu. Za put mu dade i skupocene poklone.
Kad je stigao kući, očajni otac sa zebnjom u srcu ispriča svoju strašnu priču. Na veliku radost starijih sestara, Lepotica se odmah ponudila da ode umesto oca. Tako su zajedno otišli do palate zveri gde otac teška srca rastao od ćerke.
Zver je bila dobra prema Lepotici. Posle tri meseca upita je da li hoće da se uda za njega. Djevojka beše tužna, bio joj je drag, ali nije mogla, bio je mnogo ružan.
U dvorcu, u jednoj sobi stajalo je čarobno ogledalo. Jednoga dana ona u njemu vide svog bolesnog oca i zaželi da ga obiđe. Teška srca zver je pusti da ode. Otputovala je, uz obećanje da će se vratiti nakon osam dana. Vreme je prolazilo i Lepotica, zadržavana od oca i sestara, nije se vratila na vreme. Jedne noći sanjala je zver kako je na samrti doziva. Probudila se u strahu i odlučila da odmah krene. Uz pomoć čarobnog prstena koji joj je on dao, Lepotica se začas ponovo našla u palati. Zatekla je zver kako umire od tuge za njom. Tad je shvatila da i ona njega voli i to mu je i rekla. Izgovorene reči učinile su čudo. Zver je nestala i pojavio se lepi princ. Ljubav su krunisali brakom i sretno živjeli do kraja života.

Prethodnu pricu mozete procitati ovde: "Vrabac i lisica"