Cudotvorni prsten

Bila jedna udovica sa jednim malim sinčićem. Nije imala nigde ništa osim jedne male kućice i jedne bašte. Sirota udovica nije mogla ništa raditi, jer je bila sakata, nego je od milostinje živela i dete hranila.
Pošto se mališa dokopa snage, reci će jedan dan majci: "Vala, majko, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao. Nego daj da mi prodamo ono malo baštice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva seci, pa se oboje hraniti, a da drugome ne dodvoravamo." - "E moj sinko", reci će mu mati, "sada da ja prodam bašticu pa da kupim konja, ti, boj se, nećeš hteti dobro konja čuvati, pa će ga vuk pojesti, te tako nećemo imati ni bašte ni konja". Jeste, ali bogme, mališa neće da se okani, no saleti otud, saleti odavud, dok jedva mati ubedi i proda baštu da kupi konja.

Pošto se Mališa dokopa konja, poče drva seci i prodavati, te je nekako životario s majkom. Iako nisu imali da im se presipa, nisu bili ni gladni, ni bez vatre. Jedno jutro naredi majka sinu da dotera kući suva drva, jer da će taj dan prati haljine. "Dobro", reče mali, pa po običaju poljubi majku u ruku i ode u drva. Kada je u šumu došao, pripe na jednoj poljani konja da pase, a on ode sabirati po šumi suva drva. Ne potraja dugo, a on začuje neku jaku jeku i pisku, pa potrči da vidi šta je i kako je. Kada dođe nad jednu dolinu, ima šta i videti. Aždaja proždrla jelena, pa joj zapeli rogovi u celjustima, pa ne može ni natrag ni napred, no se muci i jeci. Cim njega ugleda reci ce mu: "Cujes, momce! kumim te bogom i po bogu da si mi brat, kad te je bog namerio sa tom sekirom, otseci ovome jelenu rogove i oslobodi me muka". A jelen ce mu: "Nemoj ako znas za boga, nego ubij azdaju, ne bi li ziv ostao?" Malisa se stade misliti, misli, misli: e da sada pocne tuci zmiju, moze biti da ce ona izbljuvati jelena, pa i njega prozdreti, a naposletku ona ga je prva bogom zaklela i pobratimila, te smisli da joj pomoze. Brze bolje poleti tamo, te sekirom jelena po rogovima klep, klep, dok rogovi otpadose, te ga azdaja prozdere.
Posto azdaja pojede jelena, reci ce mu: "E pobratime, ti mene oslobodi smrti, a sad je red na mene da ti se oduzim. Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on ce te dobro darivati. Nego se nemoj prevariti, sta ti god daje nemoj mu uzeti, nego mu trazi prsten.". Malisa ce te za njom a ona ti ga uvede kroz pecinu, dodjose na jedno veliko polje, a nasred polja veliki sto, a na njemu se zmijski car izlezavao, a celo polje pritisle svakojake zmijurine. Bogme kada zmije ugledase carsku cerku, nacinise joj posirok put, te se malisa oslobodi, a bese se prepao kad je ugledao onoliku gamad. Kada azdaja dodje do oca, sve mu isprica sta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momce oslobodilo i kako je ga pobratila, i kako je ga dovela njemu da ga za to daruje. Kada to cu car, reci ce odmah mladjima da se momku natovari dvadeset tovara blaga i dade, ali gle cuda, momak nece na to ni da pogleda, no ce caru: "Hvala ti, care, na blagu. Ako ces mi dati sto, daj mi taj tvoj prsten s ruke, a ako mi prsten neces dati, ja ti necu nista drugo".
Car mu je davao sta hoce drugo, samo ne prsten, ali on zapeo na jednu: prsten te prsten. Car mu naposletku odgovori da mu prsten ne moze dati, a on se okrenu i podje i rece caru i carskoj cerci zbogom. Kada mali podje, a zmija, carska kci podje za njim. "Kuda ces ti?" upita je otac. "Kako kuda? Idem sa pobratimom glavom po svetu, kada ga ti ne htede darivati onako kako je zasluzio". Caru bi zao cerke, pa povrati mladica i dade mu trazeni prsten. Tada ga zmija posestrima isprati do onoga mesta gde su se prvi put sastali, pa ce mu: "Kad god ti sto utreba, prinesi prsten blizu vatre, pa ces svega imati."

Malisa je u mislima za konja, a ne misli na prsten, a kada dodje gde mu je konj pripet bio, kad ni konja ni od konja glasa, samo samar i cetiri ploce, a cela konja vukovi pojeli. K'o jadan k'o zalostan, ne imajuci kud kamo, uprti samar na ledja, a cetiri ploce metnu za pas, pa jedva, ni ziv ni mrtav u mrtvi mrak dodje kuci. Sve je dobro do sada, ali da vidis sada jada, kada ga mati opazi bez konja, pa jos kada saznade da ga je vuk pojeo, stade ga grditi i ruziti, dokopa stap, pa odovud pa otud, k'o vola u kupusu. Ne dade mu nista ni vecerati, niti u sobi spavati. On jadan, zalostan, ubijen i prebijen, gladan i pregladan, savi se pa malko ovako umoran zaspa, taman kada po njemu pocese creva krcati i gudeti, probudi se.
Tad se tek seti prstena, pa ga prinese vatri, a dva Arapa kazu njemu: "Sta zapovedas, gospodaru"? - "Zapovedam da mi podosta donesete, i to odmah, svake wahire, i punu avliju drva, sve suhovine, neka mi ima majka sa cim pariti haljine". - "Sve ce biti, gospodaru". Poklonise se i odose. Dok je on dlanom o dlan udario, a to se sve ispuni kao sto je on naredio, a on onako gladan primace se pa se one razne djakonije najede, a one puste suhovine stace na vatru, pa uz nju leze i zaspa k'o zaklan.

Ujutro mu mati poranila, jer se, bogme, ni njoj nije dalo spavati - nije sala, ode konj, ode zivljenje! - pa izidje pred kucu, kad ima sta vidjeti: puna avlija drva. Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega cudo, probudi ga pa mu rece: "A sta je ovo, sinko?" - "Eto vidis, mati, to sam ti stekao za konja". - "A sto ti ne kaza svojoj majci sinoc, nego te onako izbih". - "Evo ti kazem sad, nego kazi ti meni jesmo li se sad pomirili". - "Jesmo, sine, jesmo", pa ga stade grliti i ljubiti.
Tu ti je on neko vreme s majkom u izobilju ziveo, pa se jednom priseti i rece: "Sto bih ja zivio u ovako tesnoj kucici?", pa prinese prsten k vatri, a dva Arapa kazu: "Zapovedaj, gospodaru!" - "Zapovedam da mi na toj i toj mapi nacinite kucu kao sto je u cara, a u kuci namestaj kao sto je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i majku tamo preselite". tu se oni poklone i odu, a on sa majkom zanoci u svojoj maloj kucici, a kad se probudi ima sta videti; kao sto je god naredio, sve onako ucinjeno, pa jos i njega i majku mu preneli, a on niti je sto cuo ni vidio. Sada on uziva u kuci, pa naredi majci da nikoga ispred kuce ne propusti, nego ko je gladan, da ga nahrani, ko je zedan, da ga napoji, ko je bos, da ga obuje, ko je go, da ga obuce. "Kad je" veli "nama ovako, neka i sirotinja zivi."
Jedne veceri ovako sedeci, reci ce sam sebi: "A kad je meni ovako bog dao, zasto se ja ne bih ozenio, da niesam sam?" pa se misli, misli, dok nesto smisli, pa prsten primaku sveci, a Arap kao i uvek: "Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da mi donesete sultaniju, carsku najlepsu cerku". Oni se poklonise i nestade ih, i za tili cas evo ih gde donesose sultaniju. Tu je on lepo doceka i stade milovati, a bogme i ona kada se vide u onako istom dobru kao i kod oca, pomisli da je on car, ja carevic, pa stade i ona njega milovati, te ti se tu lepo po zakonu vencase i lepo zivese. Kad car opazi da mu nema cerke, stade je traziti i raspitivati, ali je nigde ne moze pronaci, kao da je u vodu ili u zemlju propala. Tada car poce obecavati veliko blago ko mu za cerku kaze gde je, a to cula jedna stara badza - vestica - pa od grada do grada, od vrata do vrata, dok je nadj i pozna, pa se odmah vrati caru i pogodi se s njime za veliko blago da mu cerku zivu dovede. Posto to sve lepo ugovori, uzmi baka nekakvu kozu i sipku, pa os-bos opet od vrata do vrata, dok opet dodje pred onaj dvor. Kada je bila blizu dvoru, opazi je onaj bivsi siromasak, pa ce zeni: "Eno nekakve sirote zene, gole i bose, no reci materi neka je svrati, pa neka je obuce, obuje i nahrani". - "Prodji se, boga ti, starih babetina!" stade ga zena razbijati, a on joj veli: "Necu ja da niko prodje mimo moju kuce gladan ni go. Kad je meni bog dao, sto ja ne bih sirotinji?"

Zena poslusa muza, ode dole pa svrati staru, a svekrvi rece da joj donese haljine. Kada svekrva ode da traze haljine, vestica ce: "Boga ti, sultanija, voli li te kako muz?" Sultanija se zacudi pa ce joj: "Boga mi, miluje, ama mi je cudno odakle ti znas da sam ja sultanija?" - "Kako ja ne bih znala, kad ja svasta znam? Pa ja sam to i pripomogla da ti budes sultanija. Nego culi me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nesto proucim, pa cete deset puta vise voleti nego do sada". Davno se reklo: "U zene duga kosa a kratka pamet, te ti i ona poverova babi, pa izlece brze bolje ka njemu u odaju. Po njegovoj nesreci on bese zaspao, te mu ona polako skine prsten s prsta, a svoj mu namace na prst, pa sa njegovim prstenom, ode babi. Kada se baba dokopa prstena, reci ce joj: "Hodi sedi, duso, na ovu kozu!" Ona sede, a baka sipkom udari po kozi, i obe odletise. Nije sala, brate, vestica i nezina sila, nalet je bilo od nas i nase kuce! Ona ti tako leti, dok doletise do cara, te mu baka preteslimi cerku i uze baksis. Kad se siromasak probudi, zvao je zenu. Jeste, ali nje nema. Pozvao majku, pa pita za zenu, ali mu ona odgovori: "Bogme ja ne znam, ja odoh da potrzim onoj babi sto od odela, a kada se vratih, ne nadjoh ni jedne, te pomislih da nije tu s tobom u odaji." - "E vala, gde je da je, ja cu je naci", pa brze bolje za prsten, a kad pogleda, kad nema njegovog prstena nego mu zenin na prstu. Sada odjednom kao da ga grom iz vedrog neba udari. Ko je zalosniji od njega? Vide da je prevaren ali je verovao da ga zena nije prevarila, pa se brze bolje preobuce u siromaske haljine i ode glavom po svetu. Kuda god je otisao, dodje u Stambol, ama kako ce sad da se sastane sa sultanijom? Misli, misli, pa smisli te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata. Carski ga cuvar opazi, pomisli da je gladan, pa ga upita: "Sta ti tu cekas?" - "Nemam posla, pa bih rad da me primite u tu cuvarsku sluzbu makar i za hranu a mogao bi ako nista bar cistiti puske." - "Dobro, dobro" rece mu cuvar, "hajde unutra, dobices posla".

Tu ti se on sada ohrabri i namesti i za nekoliko meseci nauci zanat, i postade prvi cuvar iza ascibaba. Posto je bio najbolji, svi cuvari isli su svojim kucama na konak, a on sam ostao u ascinici. Da mu ne bi bilo neobicno samom  po noci, nabavi jednu macku i jedno kucence, koje je dobro gledao i milovao. U carskom dvoru bila je jedna robinja, koja je iz ascinice u harem nosila jelo, te ti se on s njome dobro upozna i pobratimi. Jednom ce on njoj: "Vala posestrimo, ja bih te nesto molio, ako mi das rec da o tome neces nikome nista reci." - "Tvrdja je moja rec od kamena, pobro, kazi slobodno". Onda ce on njoj: "Vidis ovaj prsten? Ja cu ovaj prsten staviti, evo na ovaj kraj pilava i da dodje pred carevu cerku". - "Hocu, pobratime, da je i sta vise". Tu ti on stavi onaj sultanijin prsten u pilav, a posestrima dobro uoci gde ga je stavop, pa okrenu onaj kraj pred sultaniju, carsku cerku. Carska cerka kada zahvati drugi put pilav, ugleda prsten u kasici. Cim ga vide, odmah ga poznade, a kako ne bi poznala svoj najmiliji nakit? Brze bolje vesto sakri prsten da ne bi jos neko video, pa ga spusti u dzep. Uvece kada ode da spava, zvala ona robinju sto ulazi u ascinicu pa je upita: "Ti ulazis u ascinicu; znas li ima li kakav cuvar tamo?" - "Ima" kaze "jedan, ima tri cetiri meseca dosao pa ga ascija uzeo za najboljeg, a on sada naucio zanat pa je najbolji cuvar". - "A znas li gde spava?" - "Znam, spava u ascinici". - "A spava li jos neko s njim?" - "Jok, niko, samo sto ima kucence i macku". - "A znas li ti nesto o ovom prstenu?" Pa joj izvadi prsten i pokaza. Robinja se malko osmehnu, pa ce: "Znam bogme. On je dobar i posten covek pa sam se s njime pobratila, te me je on, posto sam mu dala rec da necu nikome kazati, zamolio da pilav okrenem tako da prsten dodje ispred tebe". - "E kad je tako, znaj da je ono moj bivsi covek, nego uzmi ove zenske haljine pa mu nosi u ascinicu, neka se preoboce i neka s tobom dodje meni".

Robinja tako i uradi. Kad je njemu sve rekla, niko srecniji od njega - obuce se u zenske haljine pa polagano za robinjom te zeni u odaju. Niko nije bio srecniji od njih kad su se videli, kad prodje prva radost i milovanje, zapitace on zenu, gde je onaj njegov prsten. "Odnela ona baka", pa mu onda sve isprica sta se je i kako dogodilo. - "Zlo i naopako", odgovori on, "nikad se vise necemo moci nasoj kuci vratiti!" - "Pa mozemo se mi i ovde ovako tajno sastajati i lepo ziveti". Tako je i bilo. On ti je preko dana bio u ascinici, a preko isao kod sultanije u dvor. Ne prodje mnogo vremena - e, sta ces, sve u svoje vreme - a na sultaniji se njihov greh opazi. Kada za to car saznao, bi mu velika muka, nije sala taka bruka, u carskom dvoru i sa carskom cerkom, pa je stade ispitivati, pa i na muke stavljati da pokaze kim je greh ucinila, ali ona nista ne priznaje: "Ne znam ja, nesto mi dolazi na san, a ko je i kako, ne znam!"

Car je toliko sluga namucio i posekao, sve uzalud: nece niko da prizna ono sto nije ucinio. Na kraju car pozove onu istu badzu, pa ce njoj sve reci, a ona ce mu: "Ima u ascinici jedan cuvar. On je onaj isiti sto ti je cerku odveo bio, ja sam ga odavno poznala". Car odmah zovne slugu i naredi mu da dovede cuvara sto je u ascinici. Kada su toga cuvara pred cara izveli, car bez razmisljanja, bez straha osudi cuvara na smrt. Badza ce na to caru: "Daj, care, meni dva dzelata, pa cu ga pogubiti". Car joj da, pa ti sirotog cuvara povedose dzelati s badzom u jednu veliku planinu, i dovedose ga nad jednu veliku rupu. Tu badza naredi pa ga bacise u rupu, a za njim i bacise jednu veliku stenu. Za njim posli i macka i kucence, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim bacise u jamu. Kome bog pomaze, ne moze mu niko nauditi, te tako bi i njemu. Kad ga bacise u jamu, ne pade na dno, nego se zaustavi na jednom kraju i malo skloni, dok ona stena protutnji, u tom i kuce i mace padnu pored njega.

Jeste, sad su muke, nema se sta jesti, a ne moze da izadje, pa u svome jadu stade milovati kucence i macku i s njima gladnim gladan razgovarati. Tako je proslo dva dana, kad jednom u onome mraku napipa oko sebe, kad mu nema ni macke ni kuceta. Sada mu jos teze bese nositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet oni stadose oko njega umiljavati. Kada ih poce milovati opazi im na trbusima da su siti, pa ce sam sebi: "Bogme su oni negde nasli nesto te se najeli, cekacu dok ogladne, pa cu za njima, ne bih li i ja nasao nesto za jelo". Do nekoliko krenu kuce i macka opet da idu, a on ti se lepo uhvati kucencetu za rep, pa za njim polako... Nisu dugo isli kad dodjose na cistinu, u nekakav vilajet. Tu ti nigde nista nema, samo misevi. Macka i kucence, gladni, odmah skocise po pocese daviti, a misevi svi pobegose ka caru. Kada car opazi njega, zavikase: "Aman, gospodaru, ustavi tu vojsku, a trzi sta god hoces". On viknu na macku i kuce te dodjose njemu, pa ce caru: "Necu ti nista drugo, nego od te i te bake i takav i takav prsten!"

Car odmah zvao dva stara misa, te ih posla, i ne potraja dugo a oni donesose preko pedeset prstenova razne velicine, a to sve sto su od iste badze pokupili. On razgleda sve prstenje, ali njegovog prstena tu nema medju njima. "Nema ovde moga prstena, nego odmah daj prsten ovamo, ili cu poslati sada ovoga jednog slugu po veliku vojsku." - "Nema u babe vise ni jednog prstena, osim jedan sto ga stalno drzi pod jezikom, pa ga mi ne mozemo nikako ukrasti." - "Brze prsten kako znate, ili cu sad poslati po vojsku!" Na to ce jedan mali sakati mis, koji je se bojao ako se vojska pusti da je on prvi na redu: "Ne pustaj, ako boga znas, ja cu ici, pa sto god bog da! Nego, care, daj mi dva pouzdana i jaka druga, koji ce me nositi, jer ja sakat ne bih mogao otici!"

Car mu odmah da, i oni krenuse, te badzi u sobu. Tu se mali pomokri u saksije za vratima, pa u to smetlje zamelja rep, i rece drugovima: "Cim ja zgrabim prsten, zgrabite Vi mene pa bezite", pa onda ponajlak privuce se k babi, koja spavase, na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prasnjav rep suknu u nos. Baba kinu, a iz usta joj izlece prsten. Hromi scepa brze bolje prsten, a i ona dva druga hromoga, te umakose pre nego sto se baba osvestila - utekose srecno i veselo, i odnese prsten da i drugove raazvesele. Kada siromasak spazi prsten, obradova mu se veoma. Jest, ali sada nema vatre, a bez vatre se ne moze nista. Misli se sta ce, dok se nesto priseti pa stade prebirati dzepove i po njegovoj sreci nadje jednu-dve sibice pa kresnu i prinese prsten, a Arapi odmah: "Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da iznesete na oni svet mene, macku i kucku". I sto bi dlan o dlan, svi se na vrh jame obrese. Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesose babu, pa onda izvadise onu veliku stenu sto je baba za njim u jamu bacila. Najpre bacise babu u jamu - jala, duso, drzi se zubima za vetar! - pa za njom gurnuse stenu. Leti baba, leti stena, dok odjednom dolje u duboku rupu i osta tu zauvek.

Sada on rahat uze prsten pa dodje blizu Stambola i zanoci u jednoj kolibi. Uvece posto svi pospu, primace prsten k vatri, a kad Arapi iskocise, naredi im te ga odmah prenesu ka sultaniji u odaju. Kada ga ona vide, i obeseli mu se i ozalosti. Obeseli se sto ga opet vidi ziva, a ozalosti se bojeci se da ce saznati car, pa da ce ih oboje poseci. "Ne boj se nista vise", rece joj on, "ja sam opet prsten pitao", pa joj poce pricati sta je sve pretrpeo, i kako je babu ubio i kako je opet do prstena dosao. Tu se oni verise, a kad ujutro svanu, on nece da ide, te ga sluge prepoznase i javise caru. Car odmah uze sobom dva dzelata, te dodje da ih oboje pogubi. Kad on opazi car i dzelate, brze bolje prikresa pa prinese prsten k vatri. Arapi iskocise, a on naredi te njegova cetiri dzelata spram carska dva stadose.. Kad car vide to cudo, zavika mu: "Ustavi te tvoje dzelate, a ja cu svoje, da se malo porazgovaramo." On to jedva doceka, te ustavi dzelate, a car ga upita ko je i odakle je - pa mu ovaj rece: "Cestiti gospodaru, mene je bog dosada cuvao, a tvoja kci koliko je meni mila, toliko sam i ja njoj, nego da nam i ti das dozvolu pa da se uzmemo".

Car se malo promisli, pa ce mu: "Tako je sudjeno. Dajem ti je, samo pod uslovom da ostanes uz mene". - "Lepo, cestiti gospodaru, samo ces mi dati konja i kola da odem po majku, da je obradujem i ovamo dovedem". Car mu to dopusti, te on dovede majku, pa car ucini veliki korak i venca ih. Ako su zivi i danas su dobro.

Prethodnu bajku mozete procitati ovde: "U cara Trojana kozje usi"