Carevo novo odelo

Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigose dva mladica koji odose kod cara i predstavise se za vrhunske krojace iz dalekog kraljevstva. Car ih odusevljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro dosli u moje kraljevstvo. Kazite mi, kakva odela sijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vase Velicanstvo. Mi sijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magicnu moc - nasa odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zasluzuju da zive plemickim zivotom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zasluzuje da zivi na dvoru a ko ne... I uvek cu znati koji ljudi su pametni pa vise nikada necu gubiti vreme pricajuci sa glupima.

Car naredi slugama da se mladicima donese zlata koliko god zatraze kako bi sto pre poceli da rade. Mladici uzese zlato, odose u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i naredise da ih niko ne prekida dok ne zavrse. Price o ovome su se brzo procule po celom kraljevstvu i svi su zeljno iscekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zasluzuje da bude plemic na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladici saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doci sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i posten smatrajuci da ce on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladica ga dovedose do stola na kome je stajalo odelo i upitase ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je sirom otvario oci, premestao naocare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo sto smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zateceno rece ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i sara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to cujemo - rekose mladici. Kazite caru da spremi jos zlata ukoliko zeli da nastavimo da radimo.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece stari ministar i ode.

Mladici nastavise da rade i nakon nekoliko dana opet saopstise da car moze poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doci jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muza svoje cerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali bas kao i stari ministar ne vide nista jer nije bilo nicega na stolu.
- Odelo je skoro zavrseno - rekose mladici. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vasim radom i to cu reci caru - rece uplaseni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana ocekuje.
- Odlicno! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti zavrseno za par dana.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladici saopstise da je odelo zavrseno i pozvase cara da dodje. Car okupi svoje najvise ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladica. Cim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajuci da odelo svi vide povikase:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te sare, taj kroj...
Car pridje blize stolu ali ne vide nista. Onda se zapita da li je on glup, ili jos gore - ne zasluzuje da vlada... Medjutim brzo se okrenu ka mladicima i rece da je odelo odlicno, da je najlepse koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah pocese da pricaju o odelu i da komentarisu izmedju sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladice kao zvanicne kraljevske krojace i rece da ce novo odelo nositi na velikoj svecanosti koja ce biti odzana za neki dan.

Kada je dosao dan velike svecanosti mladici pozvase cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najvise ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladica. Kada udjose u odaje mladici pridjose caru i rekose:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtac... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magicnih osobina nasih odela, onaj ko ih nosi nece uopste osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadose drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi sirom sobe pocese da komentarisu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladici zamolise cara da se skine pa obojica pridjose i pocese da ga oblace, deo po deo svoje nevidjive odece. Kada zavrsise car stade pred ogledalo pa poce da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve sare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svecanost - rece car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.

Na kraju su svi poceli da se smeju golom caru, cak i njegove najblize sluge. Car postidjen brzo pobeze u dvor gde ne nadje mladice koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, vise nije mario samo za odela vec za svoj narod, svoje sluge a narocito za svoju najblizu porodicu.

Prethodnu bajku procitajte ovde: "Azdaja i carev sin"

Azdaja i carev sin

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je setao kroz sumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoci zec iz grma i poce da bezi. Princ poce da ga juri... Nakon duge jurnjave po sumi zec pobeze u neku pecinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pecini bese azdaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrazi svog brata. I isped njega iskoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona azdaja u pecini.
Proslo je jos nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo sta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poce da ga juri. Medjutim kad zec pobeze u pecinu princ nije hteo da ga juri vec produzi dalje. Nakon par sati provedenih u sumi on se vrati na to mesto gde je bila pecina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako cisti pecinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je usao u pecinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec azdaja, moj gospodar. Azdaja se pretvara u zeca da namami ljude u pecinu a onda ih pojede cim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braca.
Baka: Jesu sinko ali im ne mozes pomoci. Bolje ti idi kuci dok se azdaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ici kuci, moram ih osloboditi. A i ti si dobra zena, ni ti nisi srecna sto si azdajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je azdaja postedela. Ceo zivot sam provela zarobljena...
Princ: Slusaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se azdaja vrati pitaj je gde je isla i sta je izvor njene snage. Kada ti kaze ti se pravi da si srecna sto je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje azdaji snagu. Ja cu sutra doci opet pa ces mi reci sta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da ceka azdaju. Predvece se azdaja vrati u pecinu pa posto se najede i napi sede da odmara... Baka tad zapoce razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ides tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ides a bas me zanima...
Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozes otici, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zasto tako daleko ides? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde lezi tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otisla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Azdaja: Moja snaga lezi u ovom ognjistu bako.
Baka kad to cu poce grliti i ljubiti ognjiste. Azdaja kad to vide poce da se smeje i rece joj:
Azdaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjistu, salio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuce.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i rece baki:
Azdaja: Dobro dosadna zeno, reci cu ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu vec u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode azdaja iz pecine dodje carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu rece sve sto je saznala od azdaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se prerusi u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je azdajina snaga.

Nakon dugog puta princ stize u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. cim je usao u grad princ poce da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenociste. Ljudi mu rekose da se javi caru. Princ tako i ucini... Car ga odmah upita:

Car: Hoces da cuvas ovce?
Princ: Hocu vase velicanstvo!
Car: U redu mladicu, sutra pocinjes. Moram ti nesto reci mladicu pre nego sto odes... Ovo je veoma tezak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokusavali...
Princ: Hvala na upozorenju vasa visosti ali mislim da cuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspesno obavljam.
Car: Slusaj me mladicu, nisam zavrsio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveza, ovce najvise vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otisao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatrazi dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pasu. Kao sto je kralj upozorio ovce odose odmah pored jezera ali ih princ nije sprecavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pasu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide sta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obliznje planine i odmah su otisli da ispricaju caru. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju cerku jedinicu. Kad je dosla princeza car joj rece:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi coban ode na jezero i kad krene da se bori sa azdajom ti pritrci i poljubi ga u celo.
Princeza: Ali oce ja se plasim azdaje. Zar se ne plasis da izgubis cerku jedinicu?
Kralj: Ne brini nista cerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi vec dva dana ide na jezero i vraca se nakon borbe sa azdajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaze da ga poljubis a ti pritrci i to uradi... Mislim da nas on najzad moze osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ rece devojci da ne place. On joj rece da sve sto treba da uradi jeste da pritrci i poljubi ga u celo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigose na jezero ovce odose kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Kako princ to izgovori devojka dotrca i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci azdaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju azdaja puce na stotinu delova a iz nje iskoci vepar i poce da bezi. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iz vepra odmah iskoci zec i poce da bezi. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladic raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kazi mi odmah gde su moja braca.
Vrabac: Hocu samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna mocvara, u njoj ces naci tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pecinu. Onda udari njima u pod pecine i otvorice se veliki podrum. Tu ces naci sve ljude koje je azdaja otela, ukljucujuci i tvoja dva brata.

Cim je zavrsio pricu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako je princ pobedio azdaju jer nisu verovali da bilo ko to moze uciniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju cerku za zenu. Princ tada rece ko je i zasto je dosao a car se tada jos vise obradova jer mu se cerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada rece da mora otici kuci da oslobodi bracu i podje na put. Car posla svoju cerku sa njim...

Kad stize do one mocvare on posece tri stabljike trske, pa ode u pecinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabac rekao, otvorise se vrata od podruma i pocese ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srecni se zagrlise i izljubise. Kad svi izadjose princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorise a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odose svojim kucama a on sa svojom bracom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su ziveli srecni do kraja svog vremena.

Prethodu bajku procitajte ovde - "Zla zena"

LETECA LADjA

Bili jednom davno stari deka i baka pa imali tri sina: dva pametna, a treceg glupog. O pametnima su se brinuli, baka im je svake nedelje davala bele kosulje, a glupog su svi grdili, ismevali ga, u crnoj prljavoj kosulji, bez pantalona. Kad mu daju - on jede, kad mu ne daju - gladuje. Jednog dana stize obavestenje: Car je naredio da svi ljudi iz kraljevstva budu kod njega na rucku, i ko sagradi ladju koja moze da leti, pa doleti tom ladjom, tome ce Car dati svoju kcer za zenu.

Pametna braca se posavetovase:
- Dobro bi bilo da odemo, mozda nas tamo sreca ceka!
Kad se posavetovase, zamolise oca i majku:
- Mi cemo poci Caru na rucak: nemamo sta da izgubimo, a mozda nas tamo sreca ceka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali nista ne pomaze.
- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari - sta da rade! - blagoslovise ih za put, baba im dade hleba belog, ispece prase, nali im bocu rakije - i oni krenuse.

A budala sedi pored i gleda, pa rece:
- Poci cu i ja tamo kuda su braca posla.
- Kuda ces ti, budalino? - rece mati. - Tamo ce te vuci pojesti!
- Ne - rece on - nece me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda pocese da ga grde. Videse da tako ne ide. Gledaju sta ce s njim, pa kad videse da nista ne mogu da urade, rekose mu:
- E pa, odlazi, ali da se vise ne vracas i da se ne nazivas vise nasim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuce. Tako on ode.

Isao on tako, isao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu bese cak do pojasa.
- Zdravo, stari!
- Zdravo, sinko!
- Kuda ces, stari!? A ovaj ce njemu:
- Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ces ti?
- Caru na rucak.
- Zar ti umes - upita starac - da napravis takvu ladu koja moze da leti?
- Ne - rece budala - ne umem.
- Pa zasto onda ides?
- Bog zna zasto - rece budala. - Ako je izgubiti, nemam sta da izgubim, a mozda me tamo sreca ceka.
- Sedi - rece starac - malo se odmori, da nesto pojedemo. Izvadi sto imas iz torbe.
- E, dedice, nema tu nista: samo bajat hleb koji ti ne mozes jesti.
- Ne mari, vadi!
Tako budala poce da vadi, kad od onog crnog hleba postadose takve bele vekne kakve on u zivotu nije jeo; kaze se: "kao u gospode".
- E, pa sta cekas? - rece starac. - Kako mislis da jedemo bez pica? Zar nemas u torbi rakije?
- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
- Izvadi je! - rece starac.
Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!
- Eto vidis - rece starac - kako se Bog brine za budale!
Rasirise oni ogrtace po travi, posedase i pocese da jedu. Lepo prezalogajise, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa ce mu reci:
- E, sad slusaj, sinko: podi u sumu, dodi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada ce ti se - rece - ladja stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretnes. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostise; starac pode svojim putem, a budala u sumu.
Usavsi u sumu, budala pride jednom drvetu, udari sekirom, pade na zemlju i zaspa. I tako je spavao, spavao...

Posle nekog vremena cu kako ga neko budi:
- Ustaj, tvoja sreca je vec stigla, dizi se!
Budala se probudi i ima sta da vidi: stoji ladja sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmisljajuci dugo, sede na brod, brod se podize i polete... Kako li je samo leteo - nize od neba, vise od zemlje - okom da ga ne vidis.

Leteci tako, najednom ugleda na drumu coveka kako naslanja uho na zemlju i slusa. On mu viknu:
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Sta to radis?
- Slusam - rece ovaj - da li su se ljudi vec sakupili kod Cara na rucak.
- Ti sigurno tamo ides?
- Bas tamo.
- Sedi sa mnom, ja cu te odvesti. Ovaj sede. Poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase na drumu coveka kako ide - jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Zasto na jednoj nozi skaces?
- Zato - rece covek - sto bih jednim korakom citav svet preskocio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - rece - to necu. . .
- Kud si krenuo?
- Caru na rucak.
- Sedaj s nama.
- Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase ovo: stoji na putu lovac i gadja iz luka, a nigde ni ptice ni iceg drugog.
Budala viknu:
- Zdravo, strance! Zasto gadjas kad se nigde ne vidi ni ptica niti ista drugo?
- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
- Gde je vidis?
- Eno tamo - rece lovac - ima sto milja, stoji na suvoj kruski.
- Sedaj s' nama! I on sede, pa poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide i nosi na ledima punu vrecu hleba.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Kud ides?
- Idem - rece covek - da trazim hleb za rucak.
- Pa ti imas punu vrecu hleba.
- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
- Sedaj s nama!
- Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide obalom jezera i kao da nesto trazi.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Sta to trazis?
- Zedan sam - rece covek - a nikako vode da nadem.
- Pa pred tobom je citavo jezero, zasto ne pijes?
- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
- E pa, sedaj s nama!
- Dobro!
On sede, pa poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide u selo i nosi snop slame.
- Zdravo, strance! Kud nosis tu slamu?
- U selo - rece ovaj.
- Tako! Zar u selu nema slame?
- Ima - rece covek - ali ona nije ovakva.
- A kakva je pa ova?
- Ma kako toplo leto bilo - rece covek - samo razbacaj ovu slamu i odmah ce poceti zima i sneg.
- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase nekog coveka kako ide u sumu i nosi na ledima svezanj drva.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Kud nosis ta drva?
- U sumu.
- Gle! Pa zar u sumi nema drva?
- Kako da nema - rece ovaj - ali nisu kao ova.
- A kakva su ti to drva?
- Tamo su - rece covek - obicna, a ova su drukcija: samo sto ih razbacas, odmah se pred tobom stvori vojska.
- Sedaj s nama!
I ovaj se slozi, sede na ladju, pa poletese.

Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doletese Caru na rucak. Kad tamo, nasred dvorista postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - imas da jedes i pijes sto ti srce zazeli! A tek koliko je ljudi - sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vasaru!

Budala dolete ladjom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Izidjose oni iz ladje, pa podjose da rucaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu ladju, pa rece sluzi:
- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:
- To su nekakvi odrpani seljaci. Car ne poverova.
- Kako je moguce - rece - da seljaci dolete na zlatnoj ladji! Ti mora da nisi dobro video. Pa podje sam medju ljude:
- Ko je - upita - doleteo na ovoj ladji? Budala iskoraci napred.
- Ja - rece.

Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtac sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog siromaha!"
"Sta sad da radim?" - Zamisli se Car pa resi da mu postavlja zadatke.

- Idi - rece Car sluzi - i reci mu da mu necu svoju kcer dati, iako je doleteo na zlatnoj ladji, dok ne donese zive i mrtve vode do kraja rucka. Inace - ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slusalo, onaj sto je na drumu bio naslonio uho, cu sta Car rece, pa to isprica budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuzdio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
- Zasto ne jedes? - upita ga.
- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu isprica sta je i kako je.
- Naredio mi je Car da, dok ljudi ne zavrse rucak, donesem zive i mrtve vode... Gde da je nadem?
- Ne tuguj! Ja cu ti je doneti.
Dolazi sluga i rece mu Carev zadatak, a on vec zna o cemu je rec.
- Reci mu - odgovori - da cu doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i zivu i mrtvu vodu.
Uzevsi vodu, oseti se umoran. "Do rucka cu se", pomisli, "vratiti, a sada cu pod mlinom da se malo odmorim".
Kako sede, odmah zaspa... Ljudi vec zavrsavaju rucak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni ziv ni mrtav. "Propao sam!" pomisli.
Tada Slusalo nasloni uho na zemlju pa poce da slusa. Dugo je slusao.
- Ne tuguj - rece - Brzohodalo pod mlinom spava!
- Sta da radimo? - rece budala. - Kako da ga probudimo?
Tada Strelac rece:
- Ne boj se! Ja cu ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo... Brzohodalo se probudi pa brze-bolje nazad. Ljudi taman zavrsavaju rucak, a on donosi vodu.

Car ne zna sta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede sest pari pecenih volova i cetrdeset peci hleba, tada cu - rece - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slusalo to cu, pa isprica budali.
- Sta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - rece budala.
Opet se snuzdi i zaplaka. Tada ce mu Zderonja reci:
- Ja cu pojesti za vas sve. Bice mi jos i malo. Dodje sluga i rece koji mu je drugi zadatak.
- Dobro - rece budala - neka bude. Ispekose dvanaest volova, napekose cetrdeset peci hleba. Zderonja poce da jede i zacas sve slisti.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bar jos malo dali!...

Car samo gleda kakav je to covek, pa ponovo postavi zadatak, nalozivsi mu da popije cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode nadusak i cetrdeset puta cetrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slusalo to cu, pa isprica budali, a ovaj zaplaka.
- Ne placi - rece Popijalo - ja cu sve sam popiti, i jos ce malo biti.
Donesose im cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se jos osmehuje.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bilo jos malo, i to bih popio.

Car gleda i cudi se kako ne moze nista budali da ucini, pa pomisli: "Treba ga, djavolje kopile, ukloniti sa sveta, inace ce mi upropastiti kcer". Pozva on slugu, pa ga posla budali:
- Idi i reci mu da je Car naredio da pre vencanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi Car naredi da podje i kaze da se dobro nalozi vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo ce sigurno izgoreti." Lozac nalozi kupatilo - sve sam plamen: licno bi se djavo, veli,
ispekao. Rakose to budali. On podje u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo sto udose u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdrzati ne moze. Mrazonja razbaca slamu - i najednom postade tako hladno da se budala s teskom mukom umi, hitro skoci na pec, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutro otvorise kupatilo, misleci da je od njega ostao samo pepeo - kad on lezi na peci! Probudise ga.
- Bas sam dobro spavao - rece on.
Zatim izadje iz kupatila.

Javise Caru kako su ga nasli gde spava na peci i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije lozeno. Car se jako zbuni: Sta s' njim da radi?
Dugo je tako Car mislio, mislio...
- Ako mi - rece - dovede ujutru puk vojske, dacu mu svoju kcer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
"Gde ce takav prost seljak puk vojske da nadje? Ja sam Car, pa tesko vojsku skupim..."
Slusalo cu Carevu naredbu i isprica budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
- Sta sad da ucinim? Gde da nadjem toliku vojsku? Podje na ladju svojim prijateljima:
- Spasavajte me, braco! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inace - odoh na onaj svet!
- Ne placi - rece onaj koji je nosio drva - ja cu te izbaviti iz ove nevolje.
Stize i sluga, pa rece:
- Porucio ti je Car da ce careva kci biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedes ceo puk vojske.
- Dobro, neka tako bude! - rece budala. - Samo, reci Caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja cu na njega krenuti s' vojskom i silom cu mu uzeti kcer.
Nocu povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svezanj drva. Kad stigose, on poce razbacivati drva: kako koje drvo baci - stvori se covek. Koliko li se, Boze mili, vojske nakupilo! Ujutru se Car probudi, cu buku, pa zapita:
- Kakva je to buka zorom?
- To onaj sto je doleteo zlatnom ladjom vezba svoju vojsku.

Car tada uvide da ne moze nista s budalom da ucini, pa naredi da ga pozovu. A budala je postao takav da ga je bilo tesko prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jase napred na vrancu, a iza njega vojvoda... Tako pridje dvoru, pa viknu:
- Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala udje u dvor, a Car ga zagrli i poljubi.
- Sedi, dragi moj zete!
Izadje i careva kci. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muza dobila! Posle toga brzo ih vencase i priredise takvu gozbu da se dim cak do neba dizao.

Prethodnu pricu procitajte ovde: "Prica o Dzungli"