Vrabac i lisica

Poljski vrabac je stajao na drvetu kraj svoga gnezda. U gnezdu su bili gladni vrapčići .. Otvarali su kljunčiće i vikali: "Daj meni! Daj malo meni"! A on im je stavljao u kljun po parče slatke hrane. Bili su još mali, goluždravi. Trebalo je još da rastu pa da dobiju perje.
Taman vrabac htede odleti doneti još hrane, kad ugleda ispod drveta žućkastog lukavog lisca.
-Ej, vrabce! - Povika lisac. -Sad ću da ti oborim gnijezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabčiće!
- O, lišče, molim te, nemoj! Ja ću tebi nabaviti hleba, mesa i kolača, koliko voliš! -Reče uplašeni vrabac.
Lisac pristade. Vrabac mu onda reče:
-Pođi za mnom, sakrij se i čekaj kraj ovog puta.
U tom naiđoše putem dve seljanke-majka i kći. Nosile su u krosnjama ručak radnicima. Odjednom vrabac pade na put ispred njih i poče da se pretvara kao da mu je krilo slomljeno.
- Pazi, majko, pa to je mali vrabac! On je ranjen, hajde da mu pomognemo! -Povika devojčica.
Spustiše krosnje i pođoše za vrabca. Za to vreme lisac priđe krosnjama i dobro se najede mesa, hleba i kolača.
Sutradan, evo opet lisca. Stao je ispod vrabčevog gnezda i počeo pretiti:
-Čuj, vrapcicu, sad ću da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrabce!
-Pusti me, lišče, molim te, a ja ću tebi nabaviti dobrog vina - reče vrabac.
Lisac pristade.
Onda vrabac polete do druma kud su prolazili ljudi i na kolima vozili bačve s vinom. Slete jednom vozaču na kapu, pa mu kljucnu uvo. Ovaj se naljuti, potegne sjekirom na vrabca, promaši ga i rasiječe bure. Proli se vino, a lisac dotrča i dobro se napije.
Ali, sutrdan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda:
-Hej, vrabca, hoću da se smejem. Ako ne učiniš da se mnogo smejem, gotovi ste ti i tvoji vrabčići!
Vrabac nije imao kud, nego povede lisca u selo kod jedne staje. Tu je sedela seljanka i muzla kravu. Vrabac slete na kravu i poče kljunom da je golica. Krava zamahnu repom pa umesto vrabca, udari seljanku. Seljanka se preturi sa stolice i prosu mleko. To uplaši jednu mačku, ona jurnu da beži. Na mačku zalaja pas i pojuri je, a to uplaši i druge životinje: poleteše kokoši, guske zagakaše, konji zanjištaše, krave zamukaše. Diže se velika graja. Nastade jurnjava po dvorištu, a lisac se za to vreme smeao, smijao do mile volje.
Ali, sutradan, opet dođe lisac ispod vrabčevog gnezda:
-Čuj, vrabca, hoću sad da me uplašiš ili ću oboriti drvo i pojesti i tebe i vrabčiće.
Vrabac mu reče:
-Lišče, stavi maramu na oči i pođi za mnom!
Polako, polako, doveo je lisca do jedne šume gde su bili lovci sa psima.
-Otvori sad oči, lišče! -Povika vrabac.
kad je lisac pogledao, a ono ljuti psi jurnuše na njega. Lovci zapucaše.
Lisac se toliko uplaši, da je pojurio što je mogao brže. Ne, zna se šta je posle bilo, ali vrabac ga više nije vidio.

Snežana i sedam patuljaka

Bilo je to jednom davno usred zime. Kraljica je vezla kraj otvorenog prozora, napolju je padao sneg. Kako je nepazljivo pogledala u daljinu, ubode se iglom u prst i u sneg padose tri kapi krvi.Posto je crvenilo tako lepo izgledalo u snegu, ona pomisli:

„Zelim da imam dete sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina.“ Ni godinu dana nije proslo a kraljici se ispunila zelja, rodila je cerku bas kakvu je pozelela – sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Zbog nevidjene lepote devojcicu nazvase Snezana. Ubrzo posto se Snezana rodila kraljica je umrla a kralj se posle njene smrti ozenio drugom zenom. Bila je veoma lepa, ali i veoma zla i nije mogla podneti da je neko lepsi od nje. Imala je carobno ogledalo pred koje bi stala i govorila:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste najlepsi kraljice!

Kraljica je znala da ogledalo govori istinu i bila je zadovoljna. Medjutim Snezana je rasla i postajala sve lepsa i lepsa. Jednog dana se desilo nezamislivo, kraljica je stala pred ogledalo i kako je uobicajno zapitala:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste lepi kraljice ali Snezana je ipak lepsa!

Kraljica je pobesnela i odmah zamrzela Snezanu. Zavist i ljubomora u kraljici su rasle kako je Snezana rasla i postajala sve lepsa. Jednog dana kraljica pozva dvorskog lovca i rece mu: da odvede Snezanu u sumu, da je tamo ubije i da joj kao dokaz donese njeno srce. Lovac poslusa kraljicu i odvede Snezanu u sumu, ali kad htede da je ubije ona zaplaka i rece:

Snezana: Dragi lovce, postedi mi zivot molim te. Otici cu duboko u sumu i nikad se necu vratiti…

Lovac se sazali i pusti je da pobegne misleci da ce je pojesti sumske zveri. Za dokaz kraljici je odneo srce mladog vepra kog je ubio na putu kuci. Zla kraljica je naredila kuvaru da skuva Snezanino srce i potom ga je pojela.
Snezana je za to vreme lutala po sumi, uplasena i umorna. Trcala je sve do sumraka a onda je u daljini videla svetlo. Prisla je blize i videla malu kucicu. Posto je vec pao mrak odlucila je da udje unutra. U toj kucici je sve bilo malo. Na sred sobe je bio mali sto prekriven belim stolnjakom, a na njemu sedam tanjirica, pored svakog tanjirica mala kasicica, nozic, viljuskica i casica. Uz zid je bilo poredjano sedam malih krevetica pokrivenih belim carsafima.

Snezana je bila gladna i zedna pa je iz svakog tanjirica pojela malo supe i hleba i iz svake case odpila malo vode. Nije htela da sve uzme od jednoga. Bila je veoma umorna pa je otisla da legne u jedan od krevetica, ali joj nijedan nije odgovarao. Prvi je bio predugacak, drugi prekratak, treci pretvrd… Poslednji, sedmi krevetic je bio sasvim dobar, pa ona leze u njega i zaspa.

Bila je vec duboka noc kada su se vratili stanovnici kucice. To su bili patuljci, sedam patuljaka koji rade u obliznjem rudniku zlata. Upalise svojih sedam svetiljki i kad osvetlise kucu, primetise da je neko tu bio, jer nije bilo sve onako kako su ostavili.

Prvi Patuljak: Ko je sedeo na mojoj stolici?
Drugi: Ko je pomerio moj tanjiric?
Treci: Ko je uzimao moj hleb?
Cetvrti: Ko je jeo moju supu?
Peti: Ko je koristio moju viljusku?
Sesti: Ko je sekao mojim nozicem?
Sedmi: Ko je pio iz moje case?

U tom trenutku prvi patuljak primeti da je izguzvan carsav na njegovom krevetu pa rece: Ko je lezao u mom kreveticu?
Ostali odmah dodjose i povikase: „I u mom je neko lezao! I u mom. I u mom…“
A sedmi, kad zaviri u svoj krevetic, ugleda Snezanu kako spava. On brzo pozva ostale patuljke. Iznenadjeni, dotrcase i sa svojih sedam svetiljki osvetlise Snezanu. Zadivljeni njenom lepotom i prizorom kako slatko spava patuljci odlucise da je nece buditi vec da ce sedmi patuljak spavati po jedan sat u krevetima ostalih 6 patuljaka.

Prosla je noc i svanulo je lepo suncano jutro. Snezana se probudila i videla patuljke oko kreveta. Uplasila se ali su joj patuljci odmah rekli da se ne plasi, da joj nece nauditi. Kad se malo smirila upitase je:

Patuljci: Kako se zoves?
Snezana: Zovem se Snezana!
Patuljci: A kako si dospela u nasu kucicu?

Snezana im isprica kako je njena maceha naredila da je ubiju, kako je lovac postedeo i da je nakon toga uplasena bezala dok nije naletela na njihovu kucicu. Patuljci je saslusase i rekose da moze ostati kod njih ako zeli ali da mora kuvati, prati, siti i paziti na kucu dok su oni u rudniku. Snezana prihvati bez razmisljanja…

Od tog dana Snezana bi ujutru ispratila patuljke u rudnik i dok se oni ne vrate ona bi pazila na kucu, spremala rucak i radila sve sto su se dogovorili. Patuljci su je vremenom zavoleli i cesto su je podsecali da se cuva preko dana kada je sama kod kuce jer ce zla maceha kad-tad saznati za prevaru koju je lovac pocinio. Govorili su joj da se cuva macehe i da ne pusta nikoga u kucu dok oni nisu tu.

Za to vreme zla kraljica je zivela mirno u ubedjenju da je Snezana mrtva i da je ona najlepsa, ne znajuci za lovcevu podvalu… Ali jednog dana kada je upitala carobno ogledalo ko je najlepsi na svetu desilo se nesto neocekivano.

Kraljica: Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Kraljice moja, ovde ste najlepsi vi, ali je Snezana tamo daleko jos uvek najlepsa.

Kada je to cula kraljica je shvatila da je Snezana jos uvek ziva i da je lovac nije ubio. Pocela je da smislja kako da ubije Snezanu, ovoga puta jednom zauvek. Znala je da ce morati licno da se postara za devojcicu jer vise nikome nije mogla da veruje… Odlucila je da se prerusi u staricu kako je niko ne bi mogao prepoznati. Skupila je najlepse jabuke iz vrta, natoplia ih otrovom, poredjala ih u korpu i krenula na put ka kucici sedam patuljaka.

Nakon dugog puta kroz sume i planine kraljica je ugledala kucicu. Prisla je blize i pokucala na vrata… Ispred nje se pojavila prelepa devojcica, Snezana:

Snezana: Dobar dan stara bako, sta prodajete?
Kraljica: Dobar dan prelepo dete. Prodajem najlepse i najsladje jabuke u celom kraljevstvu, ubrane iz mog vrta. Ovakve neces naci nigde drugo.
Snezana: Hvala bako ali ne trebaju mi jabuke.
Kraljica: Ove jabuke su odlicne za pitu od jabuka drago dete. Patuljci bi se sigurno iznenadili kada bi ih veceras sacekala topla domaca pita od tako dobrih jabuka.
Snezana: U pravu ste bako, uzecu ih…
Kraljica: Drago dete, evo ti jedna jabuka da probas odmah, da vidis kako su dobre.

Snezana nije htela da odbije dobru staricu pa uze jedan griz. Cim je progutala komadic otrovne jabuke pade na pod. Starica poce da se zlobno smeje, okrenu se i ode…

Nakon nekoliko sati pao je mrak… Patuljci su dosli kuci na veceru i videli Snezanu kako lezi nepomicna ispred kucice. Pokusavali su da je ozive ali nista nije pomoglo. U velikoj tuzi su sedeli tri dana oko Snezane koja je lezala nepomicno ali nije izgledala mrtvo jer su joj obrazi i dalje bili rumeni, izgledalo je kao da samo spava dubokim snom. Onda su napravili kovceg od kristala, polozili Snezanu u njega i zlatnim slovima ispisali njeno ime i da je bila princeza. Kovceg su odneli na vrh obliznje planine. Jedan od patuljaka je uvek cuvao strazu…

Dugo vremena je proslo, Snezana je i dalje lezala nepomicno ali je i dalje izgledala zdravo i zivo, sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Jednom prilikom je mladi princ iz susednog kraljevstva prolazio kroz tu sumu i slucajno je naisao na mesto gde je lezala Snezana. Na prvi pogled je princa ocarala neverovatna Snezanina lepota i on rece patuljku koji je bio na strazi da mu da kovceg sa Snezanom, da ce mu platiti koliko god trazi. U tom trenutku dodjose i ostali patuljci i rekose princu da ne daju Snezanu ni za svo blago ovoga sveta. Onda im princ rece da ne moze vise da zivi a da ne gleda Snezaninu lepotu i zamoli ih da mu je daju kao poklon, da ce je cuvati kao svoje najdraze. Kad to cuse patuljci se sazalise i pristadose. Princeve sluge podigose kovceg na ramena ali jedan od njih se saplete o kamen i od potresa ispade onaj zalogaj otrovne jabuke iz Snezaninog grla, ona se probudi i zbunjeno upita gde je i sta se desilo… Princ i patuljci joj sve ispricase… Na kraju princ rece Snezani da je voli najvise na svetu i da bi voleo da podje sa njim u kraljevstvo njegovog oca i da bude njegova zena. Snezana pristade, pozdravi se sa patuljcima i podje sa princem.

Svadba je bila veoma raskosna i bili su pozvani gosti iz svih okolnih kraljevstava, ukljucujuci i zlu Snezaninu macehu. Pre nego sto je posla na slavlje zla kraljica je htela da se pogeda u ogledalo i upitala je kao i uvek:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste kraljice najlepsi u ovom kraljevstvu ali je kraljica Snezana jos lepsa.

Zla kraljica je bila besna… Sva zloba i zavist u njoj su opet prokljucali. Ipak se nekako smirila i odlucila da ode na svadbu… Kada je usla u dvor, novi dom Snezane i princa, i kada je videla koliko je snezana prelepa njeno srce nije moglo da izdrzi toliku mrznju i zla kraljica je pala mrtva…
Princ i Snezana su nastavili da zive srecni do kraja svog vremena…

Prethodnu pricu mozete procitati ovde: "Cup zlata"