Cup zlata

Nekada davno ziveli su siromasni muz i zena na imanju nekog kneza gde su radili po ceo dan a dobijali su para tek da prezive. Sve sto su imali je bila njihova koliba u kojoj su ziveli i jedna mala basta pored kuce na kojoj su sadili krompir. Jedne godine krompir rodi bolje nego ikada do tada pa siromasni covek odluci da ga zakopa u pesak pored kuce kako bi mogao duze da stoji. Tako krenuse oni da kopaju ali nenadano pronadjose neki stari cup... Kad su ga otvorili imali su sta da vide - cup je bio pun zlatnika. Jadni ljudi su bili presrecni jer im se najzad sreca osmehnula. Onda zena rece:

Zena: Jao muzu moj, niko nam nece verovati da imamo ovoliko zlata.
Muz: zeno, niko nece ni znati da smo nasli cup jer ako saznaju doci ce da nam zlato uzmu. Ne smes nikome govoriti sta smo pronasli...

Covek se najvise plasio kneza jer ako bi on saznao za cup sa zlatom odmah bi im ga uzeo jer su ga pronasli na njegovom posedu. Zato jos jednom rece zeni da slucajno ne govori nikome da su nasli zlatnike...
Sutradan odose oboje da rade na krezevom imanju kao i obicno. zena nije mogla da izdrzi pa rece jednoj prijateljici sa kojom je zajedno radila:

Zena: Zamisli sta nam se juce desilo... Muz i ja kopali ispred kuce u pesku i nasli cup pun zlatnika.
Prijateljica: Ma nemoguce, nije valjda.
Zena: Jeste jeste, samo ne smes nikome reci da sam ti ovo rekla.

Prijateljica nije mogla da izdrzi, pa isprica sve to drugoj zeni, druga trecoj, i tako redom, sve dok rec nije stigla i do kneza. On pozove coveka i upita ga:

Knez: Kakvo si to blago nasao?
Covek: Nisam nista nasao...
Knez: Tvoja zena je rekla da jesi, da si nasao cup pun zlatnika...
Covek: Ma ona je to izmislila da ima sta pricati sa prijateljicama.

Knez rece da ce ih oboje saslusati za neki dan i da ce ga ubiti ako on laze a zena kaze istinu. Covek se pokupi i ode... Kad stize kuci on rece zeni:

Muz: Slusjaj me zeno, veceras ce ovuda proci Turci sa psima. Ti se sakrij u podrum da te ne nadju a ja cu se vec nekako snaci... zena brzo ode u podrum a muz zatvori vrata za njom. Onda ode do pekara i kupi puno pereca pa se vrati kuci i raseja ih svuda oko kuce. Ujutru ode u podrum po zenu i rece joj da su padale perce sa neba umesto kise tu noc i da ide brzo da ih pokupi. Ona ode i zaprepasti se kad vide perece na zemlji svuda oko kuce...

Taj dan opet knez pozva muza kod sebe i opet ga upita da li je nasao zlatnike a covek mu opet rece da je sve to izmislila njegova zena... Onda muz ode kuci i rece zeni da je knez poludeo, da je pobegao iz dvorca i da ga jure sa psima pa da ona brzo pobegne u podrum. Ona poslusa i strca u podrum a muz zatvori vrata za njom pa poce da izaziva pse iz susedovog dvorista. Oni pocese da laju, a za njima i psi iz drugih kuca i na kraju je celo selo vrvelo od pasa koji laju. Kad se smirise muz ode po zenu. Sutradan pozva knez oboje, i muza i zenu, kod sebe pa ih upita:

Knez: Da li ste nasli zlatnike?
Muz: Nismo nas...
Zena: Jesmo, nasli smo cup sa zlatnicima, prekide zena muza.
Knez: Znaci lagao si me ipak. Kazi mi zeno, kada ste nasli taj cup?
Zena: Pre nekoliko dana kneze, onaj dan kada su Turci prosli kroz selo.
Knez: Kakvi Turci zeno, nikakavi Turci nisu prolazili kroz selo...
Zena: Ma jesu kneze, te noci su i padale perece umesto kise.
Knez: Padale prece umesto kise? zeno da li se ti salis sa mnom? Govori kada ste nasli cup!
Zena: Ne salim se kneze, nasli smo cup dva dana pre nego sto ste vi poludeli pa su vas jurili sa psima.
Knez: Ja poludeo? Ma ti si poludela luda zeno. Vodite ih napolje odmah, ovo je bezobrazluk!

Isterase ih oboje napolje a muz rece zeni da nije luda vec da su prevarili kneza da im ne bi uzeo zlatnike. Onda odose kuci srecni a sa onim zlatom su ziveli lepo jos mnogo godina.

Prethodnu bajku mozete procitati ovde: "Lov na patke"

Princeza na zrnu graska

Jednom davno življaše princ koji je želeo da se oženi princezom. Međutim, morao je biti siguran da je njegova izabranica prava princeza. Putovao je širom sveta kako bi je pronašao, ali nikgde nije uspeo naći ono što je želeo. Naravno, bilo je princeza, ne zna im se broj, no ni za jednu od njih ne mogaše biti ubeđen da je prava. Kod svake je uvek nalazio nešto što nije bilo na mestu. Na kraju se vratio kući veoma smrknut i žaloban, jer je neiskazivo žudeo da provede vek sa izistinskom princezom.

Jedne večeri nadošla je snažna oluja. Munje i gromovi parali su nebom i kiša je napunila potoke. Neočekivano začulo se kucanje o glomazna vrata gradske kapije i stari kralj pošao je da ih otvori.

Princeza iz nepoznatog kraljevstva stajala je na vratima. Ali, milostivi Bože! kako su je samo kiša i vetar uneredili. Voda se slivala sa njene kose na haljinu do nožnih prstiju i curila kroz potpetice. Ipak je, bez oklevanja, tvrdila da je ona prava princeza.

-Dobro, uskoro ćemo do odgonetnuti - razmišljala je stara kraljica, ali ne reče ništa, već ode u spavaću sobu, izvuče posteljinu iz kreveta i položi zrno graška na dno. Zatim uze dvadeset dušeka i naslaga ih preko graška, a na njih još dvadeset jorgana ispunjenih guščijim perjem.

Na gomili od dvadeset dušeka i dvadeset jorgana princeza je trebala da prenoći. Ujutru, kada se probudila, upitali su je kako je spavala, a ona odgovori:

-Oh, veoma loše. Jedva da sam i sklopila oka čitave noći. Samo nebo zna šta je u krevetu, ali to je toliko tvrdo da sam sva plava od modrica po celom telu. To je užasno!

Tada postaše uvereni da je ona istinska princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset jorgana nadevenih guščijim perjem osetila zrnce graška koje je nažuljalo.

Niko sem prave princeze nije mogao biti tako osetljiv.

Princ je uze za svoju nevestu, jer se uveri da je od kraljevskog roda, a zrno graška su izložili u muzeju, gde se i danas može videti, ukoliko ga neko nije ukrao.

Prethodnu bajku procitajte ovde: "Tri praseta"